Национални паркови Србије

Национални паркови Србије

Национални парк је део земљишта са научним, едукативним, као и туристичким активностима који је заштићен од људског утицаја. У Србији постоји 5 националних паркова.

Национални парк „Ђердап“

derdap

Национални парк „Ђердап“ формиран је 1974. године и простире се на око 63.600 хектара. Обухвата ток Дунава у дужини од 100 км – од Голупца до Караташа код Кладова, као и шумовити приобални појас ширине од два до осам километара.
Најпознатији део овог парка је Ђердапска клисура, највећа клисура у Европи. Настала је ерозивним процесима Дунава, а обликују је четири клисуре и кањона – Голубачка клисура, Госпођин вир, Велики и Мали казан и Сипска клисура. У клисури Велики казан, где се Дунав пробија између стрмих стена које понегде достижу и висину од неколико стотина метара изнад реке, река достиже највећу дубину у свом току, која износи 90 метара. То је једна од највећих речних дубина на свету. Данас подручје овог Националног парка насељава више од 1100 биљних врста, што представља скоро трећину врста које се могу наћи у Србији. „Ђердап“ представља праву ботаничку башту под ведрим небом, у којој преко године борави око 150 врста птица. Скоро две трећине парка заузимају велики шумски комплекси, у којима се крије богата фауна сисара, од којих су најатрактивнији медвед, видра, рис, дивља мачка, дивокоза, вук, шакал…
Оно по чему се „Ђердап“ издваја од других националних паркова у нашој земљи јесте богато споменичко наслеђе. Првенствено, ту се налазе археолошко налазиште Лепенски Вир, затим Трајанова табла (101 година нове ере)  и споменик културе средњовековна тврђава Голубац.

Национални парк „Шар-планина“

На тромеђи између Србије, Македоније и Албаније, налази се Шар-планина. Национални парк који носи исти назив, установљен је 1992. године и обухвата северне и северозападне делове планине. Привремене границе парка обухватају површину од 39.000 хектара, док је предвиђено да ће трајне границе износити и 97.000 хектара. Претпоставља се да је планина добила име због атрактивног, динамичног и шареноликог пејзажа. Посебну занимљивост за посетиоце представљају глацијална језера, позната као „горске очи“, којих има око 70. Због те чињенице, али и због многих речица попут Призренске Бистрице и Плавске реке, она се убраја у водом најбогатије планине на Балканском полуострву. Управо је то разлог што је баш на Шар-планини утврђен хидрографски чвор Балканског полуострва, одакле воде отичу у три слива: Јадрански, Црноморски и Егејски. Животињски свет Националног парка „Шарпланина“ одликује се изузетном разноврсношћу. Овде живи 147 врста лептира, преко 200 регистрованих врста птица и 32 врсте сисара.
Орао брадан је ишчезао са Шарпланине, која је до недавно представљала његово последње уточиште у Србији. Рис у Националном парку ужива специјалну заштиту у оквиру “Резервата риса на Русеници”.
Највећу културно-историјску вредност овог подручја представља древни град Призрен који је био српска престоница у средњем веку и “Град музеј” са 59 заштићених споменика културе међу којима се посебно истиче тврђава “Душанов град”, Манастир “Свети Арханђели”, Црква “Богородице Љевишке” и “Мехмед пашина Џамија”.

Национални парк „Тара“

tara

Планина Тара простире се на крајњем западу Србије. Велики део ове планине обухваћен је границама Националног парка основаног 1981. године, чија површина заузима 19.175 хектара. Рељеф карактеришу речне долине, клисуре и кањони, пећине, понори и јаме. Површина Таре представља типично шумско подручје састављено од шума букве, јеле и смрче, које заузимају 85 одсто укупне шумске површине. Захваљујући очуваности шумских екосистема, НП „Тара“ спада у најбогатија и најзначајнија шумска подручја Европе. Прашумска вегетација заузима више од 60 одсто укупне територије националног парка и представља његову главну вредност.  Од укупно 1100 биљних врста које успевају на Тари, 32 су ретке и 13 врста је ендемично, а многе од њих имају статус међународно значајних.

Шуме на Тари имају и велики научни значај, с обзиром да их чине бројне реликтне врсте попут тисе, зеленике, јавора, црног граба и других. Највећи значај има посебна ендемична врста, Панчићева оморика, која данас егзистира на малом подручју око средњег и доњег тока Дрине.

Животињски свет Националног парка Тара је веома разноврстан, са 115 врста дневних лептира, 27 врста риба, 12 врста водоземаца, 12 врста гмизаваца, око 170 врста птица и 51 врста сисара. Посебно значајни и законом заштићени су мрки медвед, дивокоза и срна.

Посебну вредност овог подручја представља манастир Рача којег је подигао краљ Драгутин у другој половини 13. века, на месту где река Рача излази из живописног кањона. Манастир Рача је вековима био извориште писмености и преписивачке књижевности, познате као рачанска школа.

Национални парк „Фрушка гора“

np_fruska_gora-_logo

Национални парк „Фрушка гора“ је први национални парк у Србији, проглашен 1960. године. Простире се на 25.525 хектара и обухвата површину једине војвођанске планине. Њен највиши врх је Црвени чот, који се налази на 532 метра надморске висине. Иако спада у ниске планине, богатством биљних врста, којих има преко 1500, парира много већим и вишим планинама у Србији.

Фрушка гора се одликује великом разноврсношћу биљног света. Папрати су заступљене са 32 врсте, а 6 врста се налази на листи строго заштићених. Голосеменице су на Фрушкој гори присутне са само једном аутохтоном четинарском врстом – Juniperus communis (клека). На простору Националног парка расте око 1000 врста васкуларних биљака, а укупан број, на читавом простору Фрушке горе износи 1450 таксона што чини више од 1/3 укупне флоре Србије. 73 врсте се налазе на листи строго заштићених.

Основни тип вегетације на Фрушкој гори чине листопадне шуме (покривају приближно око 90% укупне површине националног парка) које изграђују храст китњак (Quercus petraea) и обични граб (Carpinus betulus), са знатним учешћем беле липе (Tilia tomentosa). У мањој мери, нарочито на северним падинама, развијају се букове шуме. На јужно експонираним стаништима цер (Quercus cerris), црни јасен (Fraxinus ornus) и др. образују читав низ мешовитих или чистих заједница.

Фрушка гора припада културној баштини Србије због православних средњовековних манастира изграђених у периоду од 15. до 18. века. Фрушка Гора се често назива „Српска Света Гора“Некад је на овом простору било 35 манастира, али до данас је сачувано њих 16. Због своје културне и историјске вредности, налазе се под заштитом УНЕСKО-а.

Национални парк „Копаоник“

nacionalni_park_kopaonik-logo.jpg

Копаоник је најпознатије скијалиште у Србији и планина са 200 сунчаних дана у години. Национални парк „Копаоник“ проглашен је 1981. године, како би се заштитиле лепоте ове планине. Заузима површину од 11.809 хектара. Простире се по највишим и најочуванијим деловима планине, која се налази у средишњем делу јужне Србије. Парк обухвата централни шумовити део копаоничког масива где доминира Панчићев врх са 2017 метара надморске висине, који је уједно и највиши врх ове планине.
Копаоник одликује високи степен биолошког и предеоног диверзитета. На овом масиву пронађено је преко 1600 врста биљака, а погодни услови омогућили су богатство животињског света. Богата фауна сачињена је од већег броја водоземаца и гмизаваца, а присутно је чак 170 врста птица и 39 врста сисара  На основу досадашњих истраживања утврђено је да на подручју Копаоника живи 219 врста гљива, 120 врста лишајева, 350 врста алги, око 150 врста маховина, и чак 1600 врста васкуларих биљака. Од овог изузетно високог диверзитета флоре, за високопланинско подручје изнад 1600 м н.в., забележено је присуство од 825 врста и подврста васкуларних биљака, што указује да на територији Националног парка која представља само један хиљадити део територије Србије, данас живи скоро једна половина њене комплетне флоре.
На Копаонику је под заштитом неколико резервата природе и велики број споменика природе. Најпознатији резервати природе су: Метође (заједнице смрче и букве са реликтним врстама), Козје стене (реликтне заједнице смрче, јеле и вреса), Вучак (јединствене заједнице јеле и смрче), Јанкова бара (највећа тресава на Копаонику). Од споменика природе посебно је интересантно Семетешко језеро, са пловећим острвима и „гејзир“ Гвоздац.
На подручју Копаоника живи 14 врста водземаца, 13 врста гмизаваца, 148 врста птица и око 60 врста сисара.
Велико природно богатство у рудама, води, шумама и пашњацима као и веома повољан географски положај, учинили су Копаоник можда најзначајнијим природним ослонцем захваљујући коме је настала и снажно се развила средњовековна Српска држава. Историјски значај Копаоника и његовог подгроја као средишта Српске средњевековне државе јасно обележавају остаци градова Звечан (XI – XV век), Маглич (XIV век) и др., као и богате задужбине српских владара: Петрова црква (VIII–IX век), Сопоћане (XIII век), Студеница (XI–XII век), Жича (XIII век) итд.

Advertisements