Ефекат стаклене баште

Efekat.jpg

Ефекат стаклене баште је процес загревања планете Земље који је настао поремећајем енергетске равнотеже између количине зрачења које Земљина површина прима од Сунца и враћа у свемир. Део топлотног зрачења, које стиже до земљине коре, одбија се у атмосферу и, уместо да оде у свемир, абсорбују га неки гасови у атмосфери и поновно дозрачују на Земљу. На овај нацин се температура Земљине површине повишава. Гасови који највише доприносе овом феномену су угљен-диоксид и метан.

Атмосфера Земље одбија део (37-39%) енергије коју Сунце директно емитује (појам под називом албедо), док остатак (зрачење мањих таласних дужина) пада на тло и загрева га, а тло потом емитује инфрацрвене зраке (дужи таласи) који, у нормалним околностима, углавном одлазе у свемир. Међутим уколико у атмосфери постоје гасови који упијају овакво зрачење, доћи ће до повећања температуре атмосфере. То се догодило са атмосфером Земље у последњем веку.

Укратко, Сунце емитује енергију разних таласних дужина, добар део тога стигне до Земљине површине, доприноси стварању и одржавању свог живота на Земљи, а део тог зрачења потом бива емитован у свемир и природа је у равнотежи. Ако нешто задржи део тог зрачења, равнотежа се квари и настају проблеми. Оно што задржи зрачење је познато под називом гасови стаклене баште, а проблеми који настају су познати под називом глобално загревање. Атмосферски гасови првенствено угљен-диоксид и водена пара, у атмосфери стварају ефекат стаклене баште и одржавају просечну температуру на Земљи око 15 степени. Без ових гасова просечна температура би била -18 степени.

Advertisements